The Safe Place - Sigurno mesto

Prava naštimovanost između dvoje ljudi ne nastaje u trenutku. Gradi se tako što obe strane moraju biti zainteresovane, obe moraju ulagati i tek kroz vreme se sklapa sve složenija mreža uzajamnog razumevanja.

To je sposobnost koja se razvija, ne dar koji neko ima ili nema.

Postoji, ipak, nešto što izgleda slično, a predstavlja nešto potpuno drugačije.
Neko može odmah, u prvom razgovoru, da "pročita" drugog. Uhvati sitnicu, promenu tona, pogled koji je izbegnut i odmah zna i sve mu je jasno. Sve to, trenutno, bez pitanja za proveru, bez učešća druge strane.

Kako razlikovati jedno od drugog?

Po H. Kohutu, intuicija i empatija nisu ista stvar, iako se često mešaju.
Intuicija je samo ubrzano rasuđivanje — isti proces kao svaki drugi racionalni zaključak, samo mnogo brži.
Kao iskusan šahista koji baci pogled na tablu i odmah vidi potez, a da pritom ne razmišlja korak po korak.

Empatija je nešto drugo: pokušaj da se uđe u tuđe unutrašnje iskustvo i sagleda ono što ta osoba stvarno proživljava, iznutra. To je proces koji zahteva vreme i uključenost obe strane.
Razlika postaje bitna kad se ta trenutna "osetljivost" pokaže kao nešto treće — ni jedno ni drugo.

To je zapažanje, koje deluje kao pronicljivost, a u osnovi je nešto sasvim suprotno empatiji: stalna budnost prema drugome kao mogućoj pretnji. Nekada i samo pretnji da će se osporiti slika o sebi.

Osoba koja tako "čita" ljude ne pokušava da razume njihovo iskustvo — ona proverava da li su opasni. Ta vrsta pažnje ume da deluje impresivno, čak i profesionalno uverljivo, dok se kasnije ne otkrije da iza nje stoji uverenje da je drugi, u osnovi, protivnik, a ne sagovornik.

Nijedan posmatrač ne može biti potpuno objektivan. Svako gleda kroz sopstveno iskustvo i sopstvene pristrasnosti.
Razlika nije u tome ko je objektivan a ko nije — razlika je u projekciji: u tome ko preispituje sopstveni uticaj na ono što vidi, a ko svoj prvi utisak uzima zdravo za gotovo.

Onaj ko poznaje granice sopstvenog opažanja — da signali druge osobe mogu biti izobličeni ili nepotpuni, da njegovi sopstveni unutrašnji referenti mogu biti neadekvatni, da je svaki zaključak o drugom čoveku neizvestan dok se ne proveri — ostaje otvoren da tu sliku koriguje.

Onaj ko to ne radi, brka sopstveni utisak sa stvarnošću druge osobe. A ako je taj utisak već obojen slutnjom da je drugi nekakav, sve što se dalje primeti služi samo da tu slutnju potvrdi.

Kad je odnos prema drugome već unapred osuđen na "znam ja", ono što se "primeti" kod druge osobe biva raspoređeno prema toj podeli, ne prema onome što stvarno postoji.

Dobro ostaje dobro jer potvrđuje jednu stranu podele, loše ostaje loše jer potvrđuje drugu.

Dodatno, nepriznat narcizam kod samog posmatrača predstavlja veliku prepreku empatiji, jer sklonost da se drugi doživljava kao produžetak sopstvenih potreba, a ne kao zaseban čovek sa sopstvenom tačkom gledišta, onemogućava da se ta osoba uopšte vidi u celini.

Ako drugi postoji samo kao funkcija, presuda o njemu zavisi od toga čemu ta funkcija služi u datom trenutku, ne od toga ko taj čovek zaista jeste.

Biti empatičan, dakle, znači biti u nešto neudobnijoj poziciji od brzog i sigurnog "čitanja" drugih.

Znači pristati da drugi ostane nepredvidiv, nepodeljen unapred, sposoban da iznenadi.

Lakše je poverovati da smo nekog "pročitali" za trenutak, nego priznati da razumevanje drugog čoveka traje. Da za to vreme moramo da izdržimo da ga još uvek, ipak, ne znamo.

Kada naiđete na otpor u vidu konflikta nakon što prestanete sa udovoljavanjem drugima, vaš zadatak nije da ih onda umirite, već da ih ostavite da budu sami i da se posvetite svojoj sopstvenoj nelagodnosti.

Primer:
"Šta treba da radim ako se naljute?"
-Ništa.
Ne morate ništa da radite.

Oni imaju pravo na svoja osećanja, za koja niste odgovorni. Odmah se povucite kao menadžer njihovih osećanja.

Vaša uloga ovde je da podnesete osećaj uznemirenosti koji vas tera da brzo želite da to popravite, da brinete o njihovoj reakciji, da se povučete sa svoje granice ili na neki način da ih umirite, itd.

Tolerancija na osećanje uznemirenosti (frustracije) se svodi na to da samo sedite sa tim. Dozvolite osećaju anksioznosti, panike ili impulsa za kontrolom da bude prisutan bez da DAJETE sve od sebe da ga se oslobodite. Dozvolite talasu intenziteta da dostigne vrhunac, a zatim opadne.

Sada, dok sedite s tim, možete li preduzeti korake da smirite svoj nervni sistem?

Da, možete. Možete se sami umiriti... možete disati. Možete plakati da biste se oslobodili. Možete prošetati ili slušati muziku koja vam se sviđa. Možete gledati film ili seriju. Ukratko, brinete se o sebi. I ostavite ih da se staraju o sebi. ~ Sasha Tozzi

Ja kad shvatim da mogu napraviti grešku i iz nje učiti i rasti, umesto da se zbog nje mučim do kraja života.

To što nešto nije deo tvog iskustva ne znači da nije deo nečije stvarnosti.

„Ne mogu da razumem kako neko to može.“
„To nije moguće.“
„Nijedna majka ne bi uradila to svom detetu.“
„Sigurno postoji druga strana.“

Nekada ovo nisu pitanja. To su načini da se tuđa realnost ne vidi.

Jer ako priznaš da roditelj može da povređuje dete, da partner može da kontroliše ili da osoba koja deluje „dobro“ može da nanosi štetu - moraš prihvatiti da život nije uvek onakav kakvim želiš da ga zamišljaš.

A to ume da bude neprijatno.
Ali to što ti nešto ne razumeš nije dokaz da se nije dogodilo.

To što ne možeš da zamisliš nečije iskustvo ne daje ti pravo da ga osporiš.

Ne moraš sve da razumeš.
Ali nemoj svoje iskustvo uzimati kao meru tuđe istine. - O.V.N.

Moje granice nisu tu da bi te naterale da se ponašaš na određen način – one su tu da me podsete na to šta ću i šta neću tolerisati.

One postoje zbog moje sigurnosti – kao alarm koji mi signalizira kada treba da se povučem na sigurno.

One mi govore ko je dostojan poverenja, ističući ko ih poštuje, a ko ne. Služe kao podsetnik na ono što sam prihvatala u prošlosti i što više nikada neću prihvatiti.

Moje granice nisu zidovi – one su putokazi. Bez njih, oni s manje čistim namerama imali bi pristup meni na načine koje sigurno ne zaslužuju.

Moje granice mogu da se menjaju – s vremenom, s osećajem komfora i s ponovnim preispitivanjem, ali će uvek služiti istoj svrsi – da volim i štitim sebe na način na koji to niko van mene ne može. - byparmkc

„Kada sam bila tinejdžerka, pitala sam majku: ‘Kako znaš da je neka osoba prava za tebe?’ Njen odgovor i danas nosim sa sobom:

‘Znaš da je neko pravi za tebe kada te približava tebi samoj.

Ako te udaljava od onoga što jesi, onda nije.’”

— Rukmini Kumar

— Artwork : Isabel Paige