09/02/2026
Прослављени српски кошаркаш Горан Грбовић рођен је 9. фебруара 1961. године у Дечанима, а од најранијег детињства одрастао на крушевачкој главној градској „џади“. Његова бака је била питомица краљице Марије у Бечу која је по завршетку студија добила посао бабице у Дечанима. Горанов отац је Црногорац из Санџака, док му је мајка била глумица тада аматерског позоришта из Крушевца: „Радмила је из Крушевца, глумица била. Све сам их упознао по кафанама као клинац – Ђузу, Ташка Начића, Чкаљу, сви су из Крушевца…“ Одрастао је и школовао се у Крушевцу, у њему завршио основну школу и гимназију. Таленат за кошарку уочио је његов наставник физичког већ у основној. Почео је да тренира са 12 година у Напретку.
О својим раним кошаркашким данима у Крушевцу прича:
– Не знам тачно ‘74. или ‘75. дошао Партизан да игра у Крушевцу. Дошло пар озбиљних играча, Тоша је био, Чермак, не знам ко још. На отвореном се играло, а била киша. Ја летео по барама к’о лудак неки, могао сам врат да сломим. Одмах ме снимили. Клинац, добро се креће у рекету, добар одраз. После Републичко првенство средњих школа било у Чачку, ми играли за Крушевац. Развалио их ја, прво полувреме. Онда отрчао неко на полувремену по професора Николића да дође да ме види. Он тада 1978. године, као светски шампион из Маниле дошао да буде тренер Борца. Нисам тада шутирао уопште, нисам могао да погодим ништа. Него федери, бато. Одраз, метар из места. Шта год падне у рекет, ја покупим и закуцам. Закуцао сам, ја мислим, 15-20 пута на тој утакмици. После приђе Профа, представи се, распита се ко сам, шта сам и каже да сам постао јуниорски репрезентативац, идем на Светско првенство јуниора у Бразил. И да би било добро, да као јуниорски репрезентативац играм за неког прволигаша, да би он волео да дођем у Борац.
Са репрезентацијом СФРЈ наступио је на Европском првенству за јуниоре 1980. године, Универзијадама 1983. и 1987. године, те Евробаскету које је 1987. године одржано у Грчкој. На тим такмичењима окитио се са златном, две сребне и једном бронзаном медаљом.
У дресу Партизана освојио је титулу Југословенске лиге, те два пута играо у финалу тог такмичења. Два пута је са црно-белима освојио треће место у Купу Шампиона, а седми је најбољи стрелац у историји тог клуба. Ништа мање успеха није имао ни у Шпанији, где је проглашен најбољим стрелцем у клубу током сезоне 1988/1989. Почетком деведесетих година 20. века повукао се са терена.
Професионалну каријеру високог ранга започео је у Борцу из Чачка где су му тренери били Драган Гага Милошевић и легендарни Александар Аца Николић. У једном интервјуу је испричао како су тренинзи трајали сатима, акције се увежбавале по цео дан, те како је тренер одмором и релаксацијом сматрао трчање. Преломни тренутак десио се када је Борац гостовао Партизану у Београду. Већ током првог полувремена Грбовић је с лакоћом савладавао одбрану и постизао поене са скоро свих позиција на терену. Искуснији играчи били су немоћни пред младим снагама из Чачка. Ипак, тренер га је извео на полувремену и више га није уводио на терен. Када му је Горан пришао да га пита шта се дешава и зашто му не дозвољава да игра, он му је одговорио да нема смисла да убаци 50 поена екипи у којој ће играти следеће сезоне.
Вратио се у Чачак, а ускоро су почели преговори с Партизаном и Црвеном звездом. Када су челници црно-белих дошли код њега, отац је пошто је био заклети гробар одлучио да сина пошаље у Партизан. Већ током прве сезоне, 1981/82 пласирали су се у финале Југословенске лиге. Године 1982. освојили су треће место у Купу шампиона, а сезону 1984. је привео крају са просеком од 21 коша и шест скокова. Тај период обележиле су и приче о мањку дисциплине. Каснио је на тренинге, није се појавио на окупљању репрезентације и слично. То је резултовалао изостанком позива за учешће на Олимпијади 1984. године. Након тога отишао је на одслужење војног рока, а 1986. године вратио се у клуб. Током те године погађао је и промашивао, а умео је да одушеви публику нестварним закуцавањима преко најбољих одбрамбених играча југословенске кошарке. На половини сезоне ’87 ушао је у сјајну форму. У сећању навијача Партизана остаће дубоко урезан меч са Цибоном када су Загрепчани од петог до десетог минута убацили осам узастопних тројки. Београђане је са клупе предводио Драган Кићановић, а на паркету Владе Дивац, Александар Саша Ђорђевић, Жарко Паспаљ и други. У преломном моменту меча сви су осим Грбовића поклекли. Забележио је 32 поена и седам скокова, те импресионирао „Гробаре“ када је два пута закуцао преко Миховила Накића. У полуфиналу су се састали са Босном, када је убацио 44 коша, а у финалу са Црвеном звездом је забележио 28 поена, 6 тројки, 6 скокова и 6 асистенција. Партизан је те 1987. године освојио Првенство Југославије, а Грбовић је проглашен најкориснијим играчем плеј-офа.
Љубитељи кошарке запамтили су полуфинале Купа Југославије када се Партизан у Ријеци састао са Југопластиком. Меч је обележио велики преокрет на полувремену у корист сплитског клуба, Грбовићев технички фаул и туча између Тонија Кукоча и Иве Накића. Партизан је током полувремена убедљиво водио, а Грбовић је убацио кош са линије 6,75 метара. Судија је показао на два поена, а он му је, убеђен да је била тројка, у трку подигао још један прст. Добио је техничку личну грешку, а Југопластика право на два слободна бацања и следећи напад. У другом полувремену Партизан је за седам минута постигао само два поена, док су момци из Сплита били убедљиви. При резултату од 59:49 у корист домаћина Накић је оборио Тонија Кукоча у нападу. То је изазвало револт домаћих играча и навијача, па су се актери немилог догађаја умало физички обрачунали. Већи проблем спречили су чланови стручних штабова и поједини играчи. Меч је окончан резултатом 75:73 у корист Југопластике која се пласирала у финале Купа Југославије.
Проглашен је најбољим стрелцем домаћег првенства две године заредом. Са 44 поготка држи рекорд другог најбољег стрелца у клупској историји у плеј-офу, а са 3889 кошева на 240 утакмица седми је најбољи срелац у историји Партизана. По утакмици је у просеку давао 16,2 поена. Из Партизана је 1988. године прешао у КК Пулева из Гранаде. Током сезоне 1988/89 проглашен је за најбољег стрелца у клубу. Био је један од кандидата за наслов најбољег стрелца шпанске лиге. Награда му је измакла „за длаку“, а освојио ју је покојни Дражен Петровић који је тада играо у Реал Мадриду. По окончању уговора са шпанским клубом кратко је играо у Тел Авиву и београдском ИМТ-у, а 1991. године „окачио је патике о клин“.
Учествовао је на Европском првенству за јуниоре које је 1980. године одржано у Југославији. Злато је освојила репрезентација Совјетског савеза, а Југославији је припала сребрна медаља. На Универзијади која је одржана три године касније у Канади, био је део сениорског тима, коме је припало још једно сребро. Три године касније је са репрезентацијом учествовао на Универзијади у Загребу. Југославија је у финалу савладала Сједињене Америчке Државе и окитила се златном медаљом. Исте године одржано је Европско првенство у Грчкој где су освојили треће место, иза домаћина и Совјета.
25/12/2024
10/09/2023
29/08/2023
21/03/2022
28/02/2022
07/02/2022
17/01/2022
13/12/2021