Sportski klub Maslačak

Ah Dolomiti!!!
Znali smo činjenice – da su planinski venac u istočnim Alpima u Italiji i proglašeni prirodnom svetskom baštinom UNESCO-a sa dvadesetak vrhova preko 3000m (najviši vrh Marmolada 3444mnv); da se ovde mogu videti najlepši i najbajkovitiji alpski krajolici sa vertikalnim stenama, strmim liticama i velikim brojem uskih dubokih zelenih dolina, mnoštvom planinskih potoka i vodopada; da su najčuveniji po Via Ferratama tzv. „gvozdenim putevima“ nastalim za vreme prvog svetskog rata kada su vojnici klinovima i sajlama obezbeđivali prilazne puteve oko linije razgraničenja između Italije i Austrougarske, - ali smo bili potpuno nespremni na stvarne prizore ovog moćnog venca, koji nas je dočekao u punom sjaju....
Planiran period odlaska na Dolomite, od 16. do 21. jula je zacrtan još zimus, rezervisan smeštaj (Arabba), prevoz (bus), tako da nije bilo opcije da se zbog najave baš lošeg vremena ova tura odloži ili još gore, otkaže. Uvek postoji neki plan B, pa smo se tako ukrcali ranim jutrom i krenuli put Italije. Dočekala nas je kiša, raspoloženje unutar grupe je bilo, hm, ne baš puno entuzijazma, ali šta je tu je. Odmah smo ispremeštali raspored planiranih tura, tako da smo prvog dana, 17. jula, krenuli put Val Gardene, na uspon na Sećedu (Seceda, 2519mnv). Ova kružna staza je izuzetno posećena, kao uostalom i sve atraktivne staze na Dolomitima, usput ima dosta odličnih planinarskih domova sa restoranima. Prešli smo oko 19km, sa oko 550m uspona, zagrevanje za drugi dan i famozni Piz Boe...
Na Piz Boe možete da krenete gondolom, sa prevoja Pass Pordoi, i da time uštedite 700m uspona, ali do samog vrha na 3152m ipak morate da pređete nešto malo više od 300m uspona. Sam predeo je potpuno nestvaran, bez travke, kao mesečeva površina, svuda je samo kamen, kamen, kamen.... Gotovo čitavoj grupi je ovo bio prvi izlazak na vrh preko 3000m, ponosni smo!
Dan treći – opet najava lošeg vremena od polovine dana, menjamo plan i ne krećemo na jezero Sorapis, iz bezbednosnih razloga nije pametno ići po mokrom stenju, pa se odlučujemo da se promuvamo iznad Arabbe, po ski stazama. Jedna relax tura, sa predivnim pogledima i duuugom pauzom na vrhu u fantastičnom planinarskom domu, sa odličnim tiramisuom.... pogađate, kiša je pala tek uveče 😊
Četvrtog, poslednjeg dana smo krenuli do doma Rifugio di Auronzo, odakle kreće kružna staza Tre Cime di Lavaredo. Zbog svoje atraktivnosti, velika je i posećenost, pa je potrebno unapred najaviti i platiti parking, ukoliko ne stignete u svoj vremenski „slot“ može da vam se desi da ostanete i bez parkinga i bez novca. Ova staza je zaista fascinantna, mada utisak pomalo kvari ta velika gužva... Kao i na drugim stazama, i ovde postoji nekoliko planinarskih domova u kojima se možete okrepiti u toku ture. U povratku smo svratili do Cortine d’Ampezzo, koja je 2026. godine, uz Milano, domaćin Zimskih Olimpijskih Igara.
Vraćamo se Dolomitima sigurno!

Zajedno s nama, Dolomite su pohodili i članovi POSK Jasenica i PD Planinarsko društvo Kablar Čačak :)

Prvi vikend jula je bio rezervisan za dva bugarska diva, Pirin i Rilu. Odabrali smo Bansko kao bazu, a glavni cilj nam je bio da objedinimo najviše vrhove Balkana u roku od tri dana. Prvog dana smo krenuli na Vihren (2914 mnv, treći po visini vrh na Balkanu) i preko njega prešli na drugu stranu, do vrhova Kutelo 1 (2908 mnv) i Kutelo 2 (2907 mnv). Ovo je prilično naporna tura, od jedva deset kilometara po teškom i kamenitom terenu, uz kumulativni uspon od 1300m, pa smo drugog dana napravili gotovo relax turu od tričavih 14km i 700m uspona 😊 Popeli smo se do Muratovog vrha (2669 mnv) koji u poslednjem segmentu uspona zahteva oprez zbog prelaska preko krupnog kamenja. Sjajan pogled sa vrha samo nagoveštava koliko još opcija Pirin ima i koliko smo ga mi malo istražili.
Poslednjeg dana smo poranili, dovezli se do Boroveca i krenuli gondolom Jastrebec ka Musali (2925 mnv), najvišem vrhu Balkana. Gondola ide do 2369 mnv i odatle smo pored Hiže Musala, Donjeg Musalenskog jezera, Aleko jezera, zatim Gornjeg Musalenskog jezera, skloništa Everest i na kraju Ledenog jezera, izašli na vrh za manje od 3 sata. Ekipa je bila kompaktna i spremna za ovako zahtevnu turu (15 km i 700 m uspona). Naravno, moguće je preskočiti gondolu i popeti se pored nje, ali ta staza nije previše interesantna a značajno produžava kilometražu. U povratku ka Srbiji smo se počastili u Mehani Pri Sote, u Samokovu, jer, ona se, jednostavno, ne preskače...

Nikako nam se nešto nije dalo da odemo na Visočicu, razne okolnosti su je odlagale, i konačno smo sredinom juna krenuli za Sarajevo, gde smo prenoćili dve noći. Kada smo stigli do Sarajeva, nastavili smo odmah ka Vrelu Bosne, istinskom dragulju prirode, vrlo lepo i uredno održavanog. Naredni dan je bio rezervisan za Visočicu; do početne tačke, Tušila, je potrebno oko sat vremena vožnje, a plan je bio da kružnom stazom obiđemo vrhove Vito (1960mnv) i Drstva (1808mnv) Uživali smo u pogledima, dan je bio izmišljen, pomalo vetrovit, nismo žurili, a imali smo u grupi i nove članove, sa ne previše iskustva ali dovoljno entuzijazma da prođu ovu stazu, na nekim mestima možda malo zahtevniju za početnike. Drugog dana smo obišli Trebević, mogu samo da kažem, blago Sarajlijama na ovakvoj planini nadomak grada, predivna šuma, pogled na grad sa svakog vidikovca, odličan planinarski dom.... za osobe koje se ne bave planinarenjem, kolima se izlazi na lepo izletište, sve do hotela Pino. Pogađate, išlo se kod Želje i Ferhatovića, pila se kahva i boza.... uh!

Za ovu akciju nam je veliku pomoć pružio Nebojša Atanacković, autor bloga „Nestvarna mesta“, nesebično deleći informacije o smeštaju i trekovima. Akcija je izvedena krajem maja, nas 16 članova kluba je krenulo iz Beograda, preko Gevgelije, do sela Vitsa, gde smo proveli noć.
Zagori je oblast na severu Grčke i sačinjavaju ga 46 sela u kamenu smeštenih u planinskom predelu severnog Pinda, koja potiču iz 18. veka. Sela su međusobno povezana kamenim putevima, mostićima, stepenicama, a nastala su prilikom potiskivanja lokalnog stanovništva u planinske predele od strane Slovena, koji su naselili plodnije doline. Iz sela Vitsa se ide u obilazak ovih mostića i putića, premda je moguće smestiti se i u druga sela, kombinacije puteva su bezbrojne.
Planina Timfi dominira iznad Zagorija i Janjine, a mi smo izabrali da krenemo iz sela Mikro Papigo, dobro obeleženom stazom do planinarskog doma Astraka, odakle smo posle pauze obišli jezero Drakolimni, jezero na kraju planine (zaista je tako, sa druge strane jezera je ambis). Sutradan nam je na redu bio vrh Gamila / Kamila (2497mnv), prava planinarska tura, po uglavnom kamenitom terenu, sa vidicima od milion dolara.... U domu Astraka smo proveli još jednu noć i lagano ujutru krenuli nazad ka selu Mikro Papigo.
Ovo je tura koja će sigurno postati jedna od stalnih akcija našeg kluba, posebno što smo samo okrznuli ove prelepe predele, nama manje poznate...